Po sposobnosti da zadrže svoje talente Srbija je pretposlednja zemlja u svetu, a iza nas je jedino Gvineja Bisao. Šanse da se zaustavi brain drain veoma su, veoma slabe, a odlazak mladih se intenzivira…
„Kao studentkinji 5. godine medicine, svakodnevno mi postavljaju dva pitanja: prvo – šta hoću da specijaliziram, i drugo – da li planiram da idem iz Srbije. Oba pitanja su prilično stresna, s obzirom da ni jedno ni drugo ne zavisi samo od mene”, ovako za VOICE svoju dilemu o odlasku započinje 22-godišnja Novosađanka Mina Stakić, koja je jedan semestar provela na Medicinskom fakultetu u Varšavi.
Dilema, kaže Mina, ima nekoliko uzroka. Jedan je činjenica da kod nas nije toliko razvijeno ono što nju zanima (socijalna zaštita i preventivna medicina), a drugi – još uvek je na snazi zabrana zapošljavanja u zdravstvu. Ovo drugo je i inače sasvim direktan razlog odlaska sve većeg broja mladih lekara iz Srbije. Čak i ako zabrana zapošljavanja u dogledno vreme bude ukinuta, Mina će, kako kaže, ipak doktorske studije pokušati da upiše u inostranstvu. Da li će biti jedna od onih koji se u Srbiju neće vratiti posle završene specijalizacije, odnosno doktorskih studija, još nije izvesno, ali se možda može naslutiti iz njenog odgovora. “Smatram da su plate u srpskom zdravstvu sramotne, ako se uzmu godine provedene u učenju i stručnom radu. Zbog toga razmišljam o odlasku u inostranstvo, iako život u Srbiji smatram, u nekom smislu, zanimljivijim od onog u inostranstvu.”
Inostrantvo se brzo isplati
I 21-godišnji Goran Stanić, student III godine medicinske fizike na novosadskom univerzitetu pred sličnom je dilemom. Jedan semestar je proveo na Univerzitetu u Hajdelbergu (Nemačka) i, kako kaže, jako mu se dopao način rada, i u timovima i samostalno, što je za njega bilo jedno potpuno novo iskustvo. Sa profesorom se već dogovorio za temu diplomskog. Ostaje još da obezbedi stipendiju i krene na put sa kartom, a još nije siguran da li, ipak, povratnom. Razmišljao je kaže i o ostanku u Srbiji posle fakulteta i o radu na nekoj od klinika. Ipak, kaže, već u startu bi se javili problemi. “Teško je naći posao, jer medicinska fizika nije još toliko zaživela koliko bi trebalo. Mali je broj mašina, sve je to jako skupo i sporo dolazi kod nas, to jest kad mu malo padne cena na tržištu ili dok ne skupimo pare, a do tada su se već pojavile tri novije verzije aparata. Izgleda da bih najbolje prošao kada bih otišao napolje. S obzirom da govorim i nemački i engleski, mislim da ne bih imao nekih velikih prepreka. Možda finansijskih na samom početku, ali sve se to brzo isplati”, kaže Goran.
I Mina i Goran su odlični studenti, sa prosekom iznad 9,5, i mnogim drugim interesovanjima. Goran je član čak četiri vokalna sastava, jedan i vodi, dok se Mina bavi filmom. Govore tečno nekoliko jezika. Dakle, mladi ljudi koji su svakako potrebni Srbiji. Da li će Srbija, po završetku školovanja u inostranstvu, biti potrebna njima?
Odmah posle Gvineje Bisao
Iako je Srbija već dve decenije prva u regionu i druga u svetu po iseljavanju mladih i obrazovanih ljudi (iza nas je jedino zapadnoafrička zemlja Gvineja Bisao), u poslednjoj deceniji beleži se drastičan porast onih koji napuštaju Srbiju. U periodu 2007-2014. iz Srbije se iselilo oko 300.000 ljudi, pri čemu, istraživanja pokazuju, broj onih koji su otišli 2014. čak je dva puta veći od broja onih koji su se odlučili da Srbiju napuste 2007. Visokoobrazovanih je između 12-15%.
Prosečan godišnji broj emigranata iz Srbije samo u države članice OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj), u periodu 2004-2013. godine iznosio je 26.000 godišnje. Godine 2007. kada se u međunarodnim statistikama Srbija javlja kao samostalna, nezavisna država emigriralo je u države OECD 27.000, 2009. 27.000, 2011. 33.000, a 2012. taj broj se povećao na 39.000. Međutim, u 2013. emigriralo je čak 45.000 osoba, da bi 2014. taj broj dostigao rekordnih – 58.000. Dakle, povećanje broja emigranata iz Srbije u 2014. iznosilo je u odnosu na 2013. godinu 29,4%. Time je Srbija svoju poziciju na rang listi 50 zemalja u svetu sa najbrojnijom emigracijom pogoršala za tri mesta, tako da se sada nalazi na 29. mestu među 50 glavnih emigracionih zemalja. Koliko se migranata vratilo u Srbiju, nije poznato. Takav podatak nije dostupan. Kao što je nedostupan podatak koliko je ljudi napustilo Srbiju, a da nije ušlo u međunarodne statistike.
Prema rečima prof. dr Vladimira Grečića sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu, koje je i radilo pomenuto istraživanje, masovni odlazak mladih, pre svega talenata, predstavlja znak da država ne poseduje odgovarajuću strategiju razvoja sopstvene privrede i društva ili, ako je i poseduje, da se takva strategija ne primenjuje. „Odlazak mlade visokoobrazovane i visokostručne radne snage smanjuje sposobnost zemlje da se razvije. Utoliko više ukoliko ne preduzima odgovarajuće mere koje će doprineti jačanju kapaciteta države za zadržavanje talenata i kapaciteta za privlačenje talenata iz inostranstva, pre svega iz dijaspore. U slučaju Srbije, ovi kapaciteti su tako skromni da se na kraći rok ne očekuje bitno smanjenje emigracionih sklonosti i de facto emigracije“, kaže za VOICE profesor Grečić.
On iznosi i podatak Svetskog ekonomskog foruma (2016-2017) koji pokazuje da je Srbija po oba indikatora – „kapacitet za zadržavanje talenata“ i „kapacitet za privlačenje talenata“ – na 137. poziciji od ukupno 138 zemalja koje su obuhvaćene ovim Izveštajem. Najviše se odlazi u Nemačku, Kanadu i Australiju, a potom u SAD i skandinavske zemlje. Najčešće odlaze inženjeri elektrotehnike, lekari, stomatolozi, ekonomisti… Ali, ni druge profesije nisu izuzetak.
U Norveškoj svi imaju jednaka prava
Jedna od onih koja planira da svoju budućnost gradi u jednoj od skandinavskih zemalja je i “dvostruka” studentkinja Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Jelena Vrcelj, koja uskoro završava i romanistiku i žurnalistiku. Po završetku fakulteta, kaže, odlazi u Norvešku, sa kartom u jednom smeru. „Nisam baš razmišljala da ću živeti u inostranstvu, ali su otišle i mama i sestra, a pre njih i tata, takođe u Norvešku, a ja sam putovala i radila po inostranstvu, upoznavala različite kulture i različite sisteme vođenja države. Norveška zaista jeste najbolji izbor. Sređena dokumentacija, sve je uredno prijavljeno, visok životni standard, žene imaju prava, tamo su zaista zaštićene onako kako bi trebalo da je svuda. Takođe, smeta mi naš mentalitet. Maltretiramo gej populaciju, omalovažavamo manjine… U Norveškoj svi imaju jednaka prava, i to je ono što mi se veoma dopada”, kaže Jelena, dodajući da razlog njene, sada već definitivne odluke da napusti Srbiju, leži i u činjenici da je do sada, gdegod da je radila, niko nije prijavio, već je svaki put radila “na crno”.
Upravo su nezaposlenost i nesigurnost, prema istraživanju fondacije Fridrih Ebert, glavni razlozi zbog kojih čak 70% mladih “sanja” da ode iz Srbije. Da je nezaposlenost osnovni razlog sve veće želje mladih da se budućnost potraži na nekim drugim prostorima, potvrđuje i profesor Grečić, dodajući da on, ipak, nije jedini.
„Mladi su motivisani da traže mesto pod suncem negde drugde iz ekonomskih razloga (u preko četiri petine slučajeva). Kao razlog najčešće se navodi poboljšanje životnog standarda, lakše zaposlenje, bolji uslovi za pokretanje sopstvenog posla i slično. Ništa to nije nelogično. Srbija u ekonomskom pogledu mnogo zaostaje za zemljama Evropske unije. Izveštaj EK o napretku Srbije u 2015. pokazuje da se BDP po stanovniku u Srbiji nalazi na nivou od samo 35% proseka BDP 28 zemalja EU. Ipak, emigracione namere mladih su znatno veće od mogućnosti da emigraciju i ostvare. Kada se u glavnim imigracionim zemljama olabavi režim prijema migranata, broj migranata je u porastu. Tako, najčešće intenzitet migracija zavisi od imigracionih politika glavnim zemalja prijema migranata“, kaže Grečić, naglašavajući da ekonomski migranti iz Srbije, baš kao i iz drugih sličnih, siromašnijih zemalja, deo prihoda, to jest ušteđevine, obično šalju u zemlju porekla – kući, članovima porodice, u vidu deviznih doznaka. „Devizne doznake su postale ekonomski hit u velikom broju zemalja u razvoju. Tako je slučaj i sa Srbijom“.
Podaci pokazuju da je među nezaposlenima u Srbiji mladih do 30 godina 26,1%, od kojih je 13,8% sa fakultetskom diplomom. Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje mladi na prvi posao čekaju u proseku dve godine. Iako je na pitanje ko je najodgovorniji za ovakvo stanje, naš sagovornik prof dr Vladimir Grečić citirao izreku laureata Nobelove nagrade za ekonomiju (1977), Bertila Olina (Bertil Gotthard Ohlin) –„sve zavisi od svega“, profesor Grečić ipak kao najodgovornije vidi, kako je rekao, „kreatore politika“.
„Razume se, kreatori i nosioci politika snose veliku odgovornost kada je reč o zapošljavanju mladih. Ne da zapošljavaju mlade, što se često dešava sa pripadnicima stranaka na vlasti, već da stvore investicioni i svaki drugi ambijent koji će doprineti otvaranju novih radnih mesta i zapošljavanju; da obezbede funkcionisanje pravne države i primenu standarda koje najrazvijenije privrede koriste“, rekao je on.
Pred izbore o odlasku mladih – posle ćutnja
Kreatori politika, odnosno stranke na vlasti i ove aktuelne i one prethodne s vremena na vreme osvrnu se na temu odlaska mladih, najčešće pred izbore, obećavajući im nova radna mesta i siguran dom u zemlji rođenja. Ostankom mladih u Srbiji bavi se i desetogodišnja Nacionalna strategija za mlade 2015-2025, koju je donelo Ministarstvo za sport i omladinu. Zajedno sa Strategijom donet je i Nacionalni plan za sprovođenje Strategije do 2018. Šta tačno podrazumeva Strategija kada je reč o odlasku mladih, koje će korake preduzeti država da mlade zadrži u zemlji, koji su dosadašnji efekti, kao i odgovore na mnoga druga pitanja u vezi sa ovom temom pokušali smo da dobijemo u nadležnom ministarstvu. Nažalost, odgovor nismo dobili ni posle tri nedelje. Čak ni da nisu u mogućnosti da nam obezbede sagovornika na zadatu temu ili bilo šta slično. Ako je takav, krajnje neodgovoran odnos predstavnika vlasti prema javnosti, koja bi valjda trebalo da bude upoznata sa potezima koje nadležni preduzimaju ne bi li zadržali mlade u Srbiji, s pravom možemo postaviti pitanje stvarnog efekta donete Strategije za mlade, u kojoj nije ni analiziran efekat odlaska čak 300.000 mladih iz Srbije u poslednjih osam godina.
Za profesora Grečića, efekat je sasvim jasan. „Emigracijom, Srbija gubi ono što je investirala u odgoj, školovanje, obrazovanje i obučavanje ljudi koji postižu vrhunske rezultate, ali isto tako gubi i to što se investicioni kapital u obrazovanje i obučavanje ne vraća matičnoj državi, već se pokanja zemlji prijema visokoobrazovanih i stručnih kadrova. Reč je, dakle, o očekivanoj, a propuštenoj dobiti koja se očekuje od obrazovanih i stručnih ljudi.“
Postoji li ipak način da i u zemlji, koju mnogi već decenijama doživljavaju kao besperspektivnu, mladi nađu razlog da ostanu. Faktora je mnogo, smatra profesor Grečić, od političkih do ekonomskih i pre svega onih koji se jasno oslanjaju na dijasporu.
„Stvaranje političkog okvira i sveopštih uslova za angažovanje talenata postavlja se kao imperativ. U istraživanje i razvoj se mora ulagati više. Ulaganja nisu samo u novčanom obliku već i u posvećenosti pitanjima o kojima je ovde reč. Fokus bi morao da bude usmeren na doprinos naših talenata inovativnom sistemu zemlje i na načine njihove saradnje sa poslenicima nauke i tehnologije iz dijaspore. U pogledu praktičnih sugestija za kreatore politike, ovaj pristup može se sažeti na sledeći način: fokus na pojedince sa ostvarenim visokim postignućima; formiranje liderske grupe iz dijaspore; olakšice za formiranje partnerstva između dijaspore i grupe lokalnih reformski orijentisanih agencija; podrška inicijativama iz dijaspore koje imaju jasno definisane projekte i prepoznatljive rezultate; naglasak više na kvalitet projekata dijaspore, nego na njihov kvantitet“, kaže Grečić.
Veliki talas odlazaka
U razgovoru sa Minom, Goranom i Jelenom saznajemo da bi ih sada teško šta moglo zaustaviti u nastojanju da svoje, za početak, školovanje, a potom možda i neki drugi vid angažmana, nastave u inostranstvu. Mina, studentkinja završne godine medicine, dakle jednog od profitabilnijih zanimanja za odlazak u inostranstvo, koja se sprema u Varšavu, ima sasvim jednostavan predlog: “Govoreći iz ugla studentkinje medicine i, pretpostavljam, svojih kolega, način na koji bi se mladi mogli zadržati u Srbiji leži jedino u povećanju zapošljavanja mladih doktora. Lekara manjka, redovi su svuda, bolnica takođe manjka, dakle potrebne su nove ustanove, a sa njima i novi lekari. Takođe, mislim da bi upisne kvote na fakultete trebalo smanjiti, ako već država nije u mogućnosti da zaposli čak ni polovinu lekara koje godišnje proizvede.”
Za Jelenu, studentkinju romanistike i žurnalistike, koja više nema dilemu da li će u Norveškoj biti njena nova kuća, kao jedno od rešenja vidi ulaganje države u obrazovanje, kvalitetnije i savremenije studijske programe i, konačno, mogućnost da svako radi ono za šta se školovao. Za tako nešto, uprkos čestim obećanjima i stranaka na vlasti i onih u opoziciji, smatra Jelena, biće potrebno još dugo vremena, koje ni ona ni mnogi njeni drugari više nemaju nameru da čekaju. “Žao mi je, jer mnogo ljudi iz mog okruženja odlazi. Moja najbolja drugarica, najbolji drug, idu na bolje fakultete u inostranstvo i ne planiraju da se vrate… Mislim da u poslednjih par godina zaista imamo veliki talas odlazaka.”
Slično osećanje deli i Goran, student medicinske fizike, koji kao srednjoškolac, baš kao ni Jelena ili Mina, sebe nije video negde van svoje zemlje. “Žao mi je što je tako, jer volim svoj grad, i ljude u njemu i ima zaista genijalnih profesora i studenata koji imaju potencijal da naprave veliku promenu ovde, samo što većina njih isto tako odlazi. Nekakva budućnost u kojoj će fizika i nauka uopšte u Srbiji cvetati – nije ni na vidiku.”
Srbija najgora, ali trend je regionalan
Iako je Srbija zemlja iz koje mladi najviše žele da odu, ovaj trend je sve popularniji i u susedstvu. BIH je svega tri mesta bolje rangirana od Srbije prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, kada je reč o odlasku mladih. Od 144 zemlje, Srbija je na 143 mestu, a BIH na 140. Iz BIH godišnje ode oko 10.000 mladih, a podaci pokazuju da bi iz ove balkanske zemlje danas otišlo čak 60% mladih. Slična je situacija i u Makedoniji, koju godišnje napusti 7.500 mladih. Prema pomenutim podacima, najmanje se odlazi iz Crne Gore, dok odlaska mladih i najobrazovanijih nije pošteđena ni Hrvatska, koja je već više od tri godine članica EU.
Podaci pokazuju da je glavni razlog odlaska iz bilo koje bivše jugoslovenske republike pre svega egzistencijalni. Razlika je ipak u prevashodnim motivima odlaska. Dok se Hrvatska napušta u potrazi za poslom u struci, dotle građani BiH, Makedonije, pa i Srbije, odlaze u potrazi za bilo kakvim poslom, pa tako nije teško bilo gde u svetu pronaći nekog lekara, profesora, pa čak i inženjera koji, bar za početak, radi kao konobar. Uz pojmove kao brain drain (odliv mozgova) i brain gain (priliv mozgova), tako smo dobili i brain waste (traćenje mozgova), što je zapravo opšti gubitak, jer mladi i obrazovani tamo negde rade poslove daleko ispod svojih kvalifikacija.
Da li ćemo odlivom mozgova ostati bez mozga ili smo ga već odavno negde zagubili?
Marina Fratucan (VOICE)
Foto – izvor: The People Speak via flickr.com
